09 Jul Svaka čast momci!
U dvodecenijskom bavljenju estradno – muzičkim poslom, slobodno mogu reći da sam za sve ovo vreme veoma dobro ispekla svoj zanat, u priličnoj meri izučila psihologiju ljudi, ali i doživela puno interesantnih stvari.
Radeći pretežno sa kolegama, među kojima sam vrlo često bila i jedina predstavnica ženskog roda, već sam navikla da nam se ljudi obraćaju u muškom rodu. To i nije nikakvo čudo, ako uzmemo u obzir da je samo kod nas, u Srbiji i regionu, normalno i potpuno uobičajeno da se ženskom detetu obraćamo sa “sine”, kao i sa sestri ili drugarici sa “brate”. Tako, neretko zadovoljni slušaoci priđu i oduševljeno kažu “bravo, svaka vam čast, momci, super svirate!” 🙂 Pa meni ne preostaje ništa drugo, nego da uz osmeh zahvalim na komplimentu, zar ne? 🙂 Jednom prilikom mi je na svirci prišao jedan stariji gospodin, koji mi je oduševljeno rekao “dobro ti, sine, biješ u te tvoje bubnjeve”, gde sam pri tome svirala klavijature! 🙂
Kad sam već kod termina “brate”, među kafanskim svetom popularne su i one čuvene narudžbine “Bratee, može nešto od Džeja?”, kao i ona “Bratee, ispoštuj me”:) Čini mi se da pored toga što je jedan od problema današnjice oskudan i sveden vokabular, mnogima nekako baš te uzrečice ulivaju izvestan osećaj bliskosti sa sagovornikom, ali i daju preteranu slobodu u obraćanju…
Međutim, nije jedini rečnik koji je tu sporan, već i sam stav, gde ljudi često ne prave nikakvu razliku u ophođenju prema jednoj devojci, ženi, gospođi ili ophođenju između dva muškarca. Izgleda da smo i tu potpuno ravnopravni, samo još i fizički da odmerimo snage i onda smo egal…
Sećam se jedne zanimljive scene na tu temu, još iz studentskih dana. Svirala sam u tajlandskom restoranu Bankok u Zemunu, gde se insistiralo na finoj domaćoj i stranoj zabavnoj muzici. Međutim, u jedno doba pojavila se neka grupica omladinaca koji su baš bili raspoloženi za narodnjake. Kada je gazda dao zeleno svetlo za onu drugu dimenziju muzičkog doživljaja, tri lika iz iste ekipe, vidno pripita, posle izvesnog vremena traže da sviram tri različite pesme u isto vreme. Nema tu čekanja, jer nema se danas ni vremena, ni strpljenja, nego svi hoće sve sad i odmah!
Pokušavah ja da balansiram nekako, k’o velim, redom ću, kako su mi i tražili, ali eto ti u jednom momentu jednog okuraženog omladinca pod izvesnom dozom gasa, koji me zapahnu smradom piva i reče: ” ‘Oćeš bre, brate, ti da sviraš sad nešto od Šabana, ili ćeš malo da plivaš ovde po Dunavu?” Naravno, izbalansiram ja tenziju uz osmeh i kažem “Naravno, nema problema, ništa se ti ne sekiraj, evo, ide odmah”.
Eh, da, sreća moja, pogodih ga pravom pesmom, i to onom najskupljom, pa ga nekako odobrovoljih i smekšah, inače… ko zna…
Izgleda da su tu ravnopravnost između polova mnogi pogrešno shvatili… 🙂