09 Feb OSMEH JE BESPLATAN

Da li ste primetili da je danas sve manje ljudi koji se smeju i osmehuju?
Gotovo na svakom koraku nailazimo na gomilu mrzovoljnih ljudi koji pre podne mrze sebe, a popodne čitav svet… Izgleda da ne shvataju da svojom negativnošću otežavaju život i sebi i drugima. Znam, dobar izgovor zlata vredi, te se uvek može naći neko opravdanje za takvo ponašanje. Ako tome još dodamo netolerantnost koja uzima sve više maha, možemo i sami videti kako lagano šetamo ivicom propasti. Ali jedno ne mogu da razumem – mnogim ljudima koji rade u okviru bezbroj uslužnih delatnosti izgleda jako teško pada da se svakoj mušteriji obrate uz osmeh, kao da vuku lađu. Ne shvataju da je to u opisu njihovog posla, kao i to da bi uz osmeh život bio lepši, a dan ispunjeniji. Ne shvataju da je osmeh besplatan i da ga bezrezervno i nesebično slobodno možemo darivati. Dakle, nema nus pojava, ne brinite, a to što ćete možda nekima delovati čudno, samo vam može izmamiti još jedan dodatni osmeh na licu 🙂
U ova krizna i teška vremena u kojima se brzo živi, a teško opstaje, bojim se da su mnogi zaboravili šta znači pomoći drugome i imati razumevanja i saosećajnosti za drugog. Tako bi saosećajnost i humanost ujedno bili i najteži životni ispiti.
Sećam se kada sam kao brucoš Muzičke akademije po prvi put koračala beogradskim asfaltom, kako sam svakom prosjaku ostavljala novac, tako da je malo falilo da bankrotiram!
Znam takođe da su me zbog toga mnogi drugari ismevali da sam naivna i glupa, jer postoji puno “lažnih prosjaka”, ali ja nikada zbog toga nisam zažalila. Kao što reče Vladeta Jerotić – da bi se krug dobrote širio, potrebno je da taj neko kome smo nešto pružili, pomogne nekoj drugoj osobi. Međutim, ako ja nešto pružim vama, a vi meni, time smo zatvorili taj krug, bez mogućnosti daljeg širenja kruga dobrote.
Naravno, za neke stvari koje deluju lake i dostupne potrebno je mnogo odricanja, zato ništa i nikog ne shvatajte olako.
Mislim da razumevanje tuđih muka i saosećajnost moraju da dođu vaspitanjem,  počevši od onih najbanalnijih stvari – učenjem deteta da deli igračke, hranu sa drugom decom, kao i da je ključno pojasniti mu kolika je radost davanja i pružanja.
Kad već pomenuh studentske dane, setih se jedne smešne situacije – dolazi mi kolega sa fakulteta, čavrljamo uz kaficu i prijede nam se nešto slatko, a nemamo para – skoro pa totalno švorc… Počinjemo sa skupljanjem siće, obijanjem kasice prasice, i iznalaženjem dinarčića iz svih budžaka i džepova. Na kraju skupismo sumu za koju možemo kupiti naš omiljeni keks “Domaćica”, ali sestra i ja ni za živu glavu nećemo da idemo u Centroprom, gde nas sve kasirke vrlo dobro znaju, jer nas je “blam”, tako da uvaljujemo drugu siću, uredno spakovanu u kesicu za zamrzivač, šaljući ga u kupovinu…  Ne mogu da zaboravim tu radost, deljenje onog malo što imamo, uživanje u malim stvarima, ali i uživanje u zajedničkim temama i idealima… Verujte, čak i dok pišem ove redove, ne silazi mi osmeh sa lica, zbog neke čudne razneženosti, komike i evociranja slatkih uspomena na jedno vreme koje je već davna prošlost.
Danas, iz ovog ugla, shvatam koliko smo ranije svi sa mnogo manje bili srećniji i zadovoljniji. Koliko je nekad bilo normalno pozajmiti šoljicu kafe, šećera ili ulja od komšije, a koliko smo danas otuđeni, okrenuti sebi, zaljubljeni u sebe (što pokazuje i manija za pravljenjem bezbroj svakodnevnih selfija), preokupirani svojim problemima, kao da ih niko drugi nema! I dalje ne shvatamo da je svako vreme teško na svoj način, samo što se u njemu menjaju likovi i uloge. Ni našim roditeljima nije bilo lako, kao ni ostalim našim precima.
Uvek mi je na pameti moj nastavnik srpskog jezika, koji nam je govorio da su osobine koje su se najviše cenile kod ljudi bile “čojstvo i junaštvo”. Razumljivo, vremena su se promenila, ne očekujem da se od tada ništa nije promenilo, ali bi barem to “čojstvo”, odnosno ljudskost i čovečnost, trebalo da ima neku progresiju kroz vekove. Nekada su ljudska reč i obećanje bili jači i vredniji od bilo kakvog overenog ugovora na listu papira! Ne kažem da nije teško u velikom svetu prevaranata i lažljivaca opstati i graditi svoj svet na visoko moralnim vrednostima, ali sam sigurna da se svako može bar potruditi. Teško je u svetu koristoljublja naići na iskrenost i bezuslovnu ljubav, ali ne i nemoguće.
Shvatam da je svakome svoja muka najteža, ali molim vas, OSMEH JE BESPLATAN, zar ne? Zašto svako čekanje na šalteru mora da podrazumeva nervozu i mnogobrojne neprijatnosti, zašto je toliko teško nekome pridržati vrata, a ne zalupiti mu ih ispred nosa, zašto ne možemo u saobraćaju da izbrojimo do tri, pa onda da trubimo? Zašto se traženje parking mesta polako pretvara u pakleni obračun i noćnu moru? Istina, današnji čovek trpi velike pritiske sa raznih strana, ali ako sam sebi ne pomogne, niko neće.
Zapitajte se kad ste se poslednji put osmehnuli radniku u prodavnici ili u nekoj drugoj ustanovi, ili kako ste se osećali kada se prema vama neki službenik ili običan prolaznik ljubazno i uz osmeh obratio. Počnite od malih stvari, ne bacajte višak hrane, već je okačite lepo upakovanu da se može iskoristiti, ako ne želite da je pojedete, ne prljajte životnu sredinu, jer je ona jedina koju imamo, trebaće ona i drugima, a vratiće nam se mnogostruko više ukoliko povedemo malo računa. Ne bacajte smeće mimo kanti i mesta predviđenih za otpad, smejte se, budite pozitivni i učinite bar jednom godišnje neko dobro delo. Kupite čestitku za pomoć nekome, pošaljite SMS u humanitarne svrhe, sigurna sam da ćete se osećati ispunjenije, vrednije, korisnije. Videćete, vaš život će poprimiti potpuno nove dimenzije! 🙂
I na kraju, mislite koliko će nam svima biti lepše, bolje, ako živimo život sa malo dobre volje. Postanite svesni sebe i svoje okoline tako što ćete izvući uvek samo ono najbolje da biste bili srećni, a negativne situacije potisnite u zaborav, jer nisu vredne  ni pomena…
Ukoliko ste dobro razmislili na ovu temu i pokušali bar deo toga da primenite, onda ste jedan od onih koji ovaj naš svet čine lepšim. Nasmešite se, neka radost vašeg srca zaiskri u vašim očima, jer – osmeh je besplatan 🙂