Spartanac u duši

 

 

Mnogi kažu da je lakše biti dobar zapovednik nego dobar vojnik, jer je lakše planirati, nego realizovati zadatke. Još kao sasvim malu devojčicu privlačili su me sport i muzika. Oboje imaju nekoliko važnih zajedničkih niti koje ih povezuju – upornost, istrajnost, disciplina, velika ljubav i samokontrola. Tako su moja prva ljubav iz detinjstva bili karate i harmonika. Kasnije su pak bili, klavijature i fudbal, a zatim klavir, gitara i gimnastika. Za bavljenje svim tim stvarima podrazumevalo se da to bude svakodnevno, s ljubavlju i uživanjem.

Još i danas čuvam jednu cedulju na svom radnom stolu iz školskih dana, koju sam prepisala iz knjige jednog karate majstora, u kojima uvek ima i poučnih citata iz drevne azijske civilizacije, a glasi ovako: “Nije važno koliko vežbate, već koliko redovno vežbate”.

Od tada, pa sve do današnjih dana, trudim se da to bude moj životni moto i glavni pokretač svih stvari u mom životu.

Zato, svaki moj dan uvek isto započinje. Nije važno da li je radni dan, praznik, nedelja ili sam na odmoru, ritual od 60 različitih vežbi istezanja i izdržljivosti nikad ne preskačem.  Znam, mnogi će odmah reći – ali kako da radim vežbe kad radim od osam ili devet sati ujutru i kad onda treba da ustanem?!? Ali ja ću vam odati svoju tajnu – organizujte svoje vreme unapred i navijte sat ranije, jer ako se dobro organizujete, a malo manje spavate, sve ćete stići.

Ja sam nekoliko godina bez pauze radila tri i četiri posla istovremeno – kao profesor u školi, bavila sam se estradnim poslom, koji podrazumeva noćni rad do kasno (za razliku od onog u školi), imala sam privatnu školu pevanja, gitare i klavira, i pored svega toga radila sam u studiju i stvarala nova dela. Nekada mi se dešavalo da odmah nakon svirke odem kući samo da se presvučem i istuširam, popravim šminku i odem na nastavu. Bilo je sve to jako naporno i nije baš za preporučiti, ali primetila sam da sam i tako umorna delovala optimističnije od gomile pospanih i mrzovoljnih kolega koji pre podne mrze sebe, a popodne ceo svet. Možda se pitate u čemu je tajna, a ja ću pokušati da izvučem adekvatan odgovor.          Kao prvo i osnovno – morate s ljubavlju i bez predrasuda da pristupate poslu kojim se bavite, da verujete u sebe, bodrite se da sve što poželite možete i postići, naravno, uz uloženi trud i vreme, a moram priznati da je moj glavni saveznik tog perioda bila mladost… Takođe,  sećam se da sam volela često da naručim prvu jutarnju kafu za ceo kolektiv u toj smeni i da su me uvek kolege pitale šta je povod, šta slavim, na šta sam ja uvek odgovarala da slavim život.

Mladost sve podnosi, ali telo sve pamti… To nikada nemojte zaboraviti. Zato je važno da uvek vodimo računa o svom telu i držimo ga u dobroj formi. Jer duh i telo žive u neraskidivoj simbiozi. Zato svako jutro tek posle jutarnje gimnastike krećem u nove radne pobede.

Uvek radim iste vežbe: 35 različitih vežbi za istezanje i jačanje kičme i svih ostalih mišića u seriji ponavljanja od 5 do 10 i to u krevetu i na ravnoj podlozi, završavajući tu seriju pozdravom suncu (koji svi jogini neizostavno rade, a blagotvorno deluje na duh i telo, jer se samo ta jedna vežba sastoji iz 12 različitih položaja tela!).

Nakon tih vežbi koje traju 20 – 30 minuta, sledi jutarnja higijena uz obaveznu čašu vode s limunovim sokom, koja će isprati toksine sa zidova creva nataloženih u toku noći.

 

Da, dragi moji, tek nakon preodevanja iz pižame, sledi nastavak intenzivnijih kondicionih preostalih 25 vežbi. Nekada ih bude i nešto više, ali tek nakon ovih obaveznih! Ukoliko je lepo vreme, radim ih napolju i to u seriji od 10 do 50 ponavljanja. Od glave do pete, istezanje i posvećivanje svakoj grupi mišića, završavajući sesiju sa 50 čučnjeva, nakon kojih se još malo istežem. Ja sam za sebe odabrala kombinaciju vežbi koje meni najviše prijaju – neke su sa časa fizičkog vaspitanja, neke su klasične vežbe koje preporučuju fizioterapeuti – za kičmu, neke su sa joge ili sa fitnesa. Uglavnom sve radim sa sopstvenom težinom bez dodatnih tegova.

Naravno, znam šta je prvi komentar na sve ovo – nemam ja vremena ceo dan da se istežem, a nisam ni toliko zaludan! 🙂 Elem, zato je ljubav presudna, morate voleti sebe, imati neki viši cilj uvek na pameti, biti motivisani iznutra, morate ceniti svoje zdravlje i ono što nam je dato, a ne podrazumeva se sve tek tako i ne shvata se zdravlje olako… Sem toga, za sve ovo potrebno vam je svega sat vremena koje ćete odvojiti za sebe, nauštrb onom satu koji svakodnevno izgubite na društvenim mrežama.

Međutim, to je samo jedna trećina mog svakodnevnog treninga! Pored toga, moram odraditi vežbe usviravanja i raspevavanja…  Tek nakon svega toga, krećem dalje u ispunjavanje svojih svakodnevnih obaveza. Svaki profesionalni sportista ili muzičar takav trening ne doživljava kao nešto što predstavlja mučenje, već kao veliku radost i zadovoljstvo. Uostalom, to je dnevni neizostavni ritual kao i pranje zuba, a kada ga tako doživljavate postaće sastavni deo vaše svakodnevice!

Nadam se da sam bar donekle uspela da objasnim koliko je važna disciplina, samokontrola i ljubav prema svemu što radimo. Samo tako ćemo imati vidljivih rezultata.

Sloboda mišljenja i vojnička disciplina, to je ono što me pokreće (Spartanac sam – tim se dičim)…

Probajte da sebi postavite cilj, jer svaki trud se pre ili kasnije uvek vidi i nikad nije uzaludan. I jedna vežba je bolja od nijedne. A sada me izvinite, jer nakon treninga, moram na doručak, posao čeka. 🙂

 

 

Spartanac u duši

 

 

Mnogi kažu da je lakše biti dobar zapovednik nego dobar vojnik, jer je lakše planirati, nego realizovati zadatke. Još kao sasvim malu devojčicu privlačili su me sport i muzika. Oboje imaju nekoliko važnih zajedničkih niti koje ih povezuju – upornost, istrajnost, disciplina, velika ljubav i samokontrola. Tako su moja prva ljubav iz detinjstva bili karate i harmonika. Kasnije su pak bili, klavijature i fudbal, a zatim klavir, gitara i gimnastika. Za bavljenje svim tim stvarima podrazumevalo se da to bude svakodnevno, s ljubavlju i uživanjem.

Još i danas čuvam jednu cedulju na svom radnom stolu iz školskih dana, koju sam prepisala iz knjige jednog karate majstora, u kojima uvek ima i poučnih citata iz drevne azijske civilizacije, a glasi ovako: “Nije važno koliko vežbate, već koliko redovno vežbate”.

Od tada, pa sve do današnjih dana, trudim se da to bude moj životni moto i glavni pokretač svih stvari u mom životu.

Zato, svaki moj dan uvek isto započinje. Nije važno da li je radni dan, praznik, nedelja ili sam na odmoru, ritual od 60 različitih vežbi istezanja i izdržljivosti nikad ne preskačem.  Znam, mnogi će odmah reći – ali kako da radim vežbe kad radim od osam ili devet sati ujutru i kad onda treba da ustanem?!? Ali ja ću vam odati svoju tajnu – organizujte svoje vreme unapred i navijte sat ranije, jer ako se dobro organizujete, a malo manje spavate, sve ćete stići.

Ja sam nekoliko godina bez pauze radila tri i četiri posla istovremeno – kao profesor u školi, bavila sam se estradnim poslom, koji podrazumeva noćni rad do kasno (za razliku od onog u školi), imala sam privatnu školu pevanja, gitare i klavira, i pored svega toga radila sam u studiju i stvarala nova dela. Nekada mi se dešavalo da odmah nakon svirke odem kući samo da se presvučem i istuširam, popravim šminku i odem na nastavu. Bilo je sve to jako naporno i nije baš za preporučiti, ali primetila sam da sam i tako umorna delovala optimističnije od gomile pospanih i mrzovoljnih kolega koji pre podne mrze sebe, a popodne ceo svet. Možda se pitate u čemu je tajna, a ja ću pokušati da izvučem adekvatan odgovor.          Kao prvo i osnovno – morate s ljubavlju i bez predrasuda da pristupate poslu kojim se bavite, da verujete u sebe, bodrite se da sve što poželite možete i postići, naravno, uz uloženi trud i vreme, a moram priznati da je moj glavni saveznik tog perioda bila mladost… Takođe,  sećam se da sam volela često da naručim prvu jutarnju kafu za ceo kolektiv u toj smeni i da su me uvek kolege pitale šta je povod, šta slavim, na šta sam ja uvek odgovarala da slavim život.

Mladost sve podnosi, ali telo sve pamti… To nikada nemojte zaboraviti. Zato je važno da uvek vodimo računa o svom telu i držimo ga u dobroj formi. Jer duh i telo žive u neraskidivoj simbiozi. Zato svako jutro tek posle jutarnje gimnastike krećem u nove radne pobede.

Uvek radim iste vežbe: 35 različitih vežbi za istezanje i jačanje kičme i svih ostalih mišića u seriji ponavljanja od 5 do 10 i to u krevetu i na ravnoj podlozi, završavajući tu seriju pozdravom suncu (koji svi jogini neizostavno rade, a blagotvorno deluje na duh i telo, jer se samo ta jedna vežba sastoji iz 12 različitih položaja tela!).

Nakon tih vežbi koje traju 20 – 30 minuta, sledi jutarnja higijena uz obaveznu čašu vode s limunovim sokom, koja će isprati toksine sa zidova creva nataloženih u toku noći.

 

Da, dragi moji, tek nakon preodevanja iz pižame, sledi nastavak intenzivnijih kondicionih preostalih 25 vežbi. Nekada ih bude i nešto više, ali tek nakon ovih obaveznih! Ukoliko je lepo vreme, radim ih napolju i to u seriji od 10 do 50 ponavljanja. Od glave do pete, istezanje i posvećivanje svakoj grupi mišića, završavajući sesiju sa 50 čučnjeva, nakon kojih se još malo istežem. Ja sam za sebe odabrala kombinaciju vežbi koje meni najviše prijaju – neke su sa časa fizičkog vaspitanja, neke su klasične vežbe koje preporučuju fizioterapeuti – za kičmu, neke su sa joge ili sa fitnesa. Uglavnom sve radim sa sopstvenom težinom bez dodatnih tegova.

Naravno, znam šta je prvi komentar na sve ovo – nemam ja vremena ceo dan da se istežem, a nisam ni toliko zaludan! 🙂 Elem, zato je ljubav presudna, morate voleti sebe, imati neki viši cilj uvek na pameti, biti motivisani iznutra, morate ceniti svoje zdravlje i ono što nam je dato, a ne podrazumeva se sve tek tako i ne shvata se zdravlje olako… Sem toga, za sve ovo potrebno vam je svega sat vremena koje ćete odvojiti za sebe, nauštrb onom satu koji svakodnevno izgubite na društvenim mrežama.

Međutim, to je samo jedna trećina mog svakodnevnog treninga! Pored toga, moram odraditi vežbe usviravanja i raspevavanja…  Tek nakon svega toga, krećem dalje u ispunjavanje svojih svakodnevnih obaveza. Svaki profesionalni sportista ili muzičar takav trening ne doživljava kao nešto što predstavlja mučenje, već kao veliku radost i zadovoljstvo. Uostalom, to je dnevni neizostavni ritual kao i pranje zuba, a kada ga tako doživljavate postaće sastavni deo vaše svakodnevice!

Nadam se da sam bar donekle uspela da objasnim koliko je važna disciplina, samokontrola i ljubav prema svemu što radimo. Samo tako ćemo imati vidljivih rezultata.

Sloboda mišljenja i vojnička disciplina, to je ono što me pokreće (Spartanac sam – tim se dičim)…

Probajte da sebi postavite cilj, jer svaki trud se pre ili kasnije uvek vidi i nikad nije uzaludan. I jedna vežba je bolja od nijedne. A sada me izvinite, jer nakon treninga, moram na doručak, posao čeka. 🙂

 

 

Jedno od mojih omiljenih utočišta, koje mi pruža mir, stabilnost, radost, sreću i inspiraciju je šuma. Tako, često se našalim kada me neko pita gde najčešće izlazim i kažem – “Najčešće izlazim u šumu”. Osim svežeg vazduha i pregršti predivnih boja, koje su prava hromoterapija u ovom ubrzanom svetu, često u njoj vidim po nekog od njenih stanovnika –  vevericu, fazana i razne vrste ptica. Sem toga, uživam u bogatim zvukovima koje mnogi ljudi uopšte ne primećuju. Fascinantan mi je taj mikrosvet, koji nas okružuje, jer potpuno nenametljivo daje jednu jasnu poruku – kako probuditi uspavana, otupela čula i upoznati samog sebe. Primeri zadebljalih čula vidljivi su u mnogim situacijama, a neke od njih su slušanje preglasne muzike ili jedenje hrane bogate mnogim pojačivačima ukusa.

Da li ste se nekad zapitali koliko nas vid ograničava na stvari koje su samo deo našeg trenutnog vidokruga, a koliko nas zapravo sluh oslobađa tih granica, dopuštajući nam da čujemo stvari i koje ne vidimo?

Kad sam već kod zelene boje, volim da započnem svoj dan svežim zelenim sokom od kelja i banane, koji moji ukućani zovu “užasna zelena žabokrečina”!  Sa druge strane, nismo ni svesni da nas ta ista žabokrečina može zaštititi od raznih bolesti, jer je sjajan antioksidans, a opskrbiće naše telo vitaminima i mineralima koji daju snagu i vitalnost. Pri tome, nećete osećati glad ukoliko popijete  0,3 – 0,5l ove neobične tekućine. Pre nego što kažete “bljak”, predlažem da probate (2 banane, 2-3 tamna lista kelja, par kockica leda i dolijte vode po želji i ukusu gustine koja vam prija). Sem toga, imaćete dovoljno snage i energije za nove radne pobede, provereno (ukoliko se ne otrujete gomilom kafe “na pre podne”). Ipak, moram priznati da često pomislim da moju ljubav prema biljkama određuje i moje ime i da ima nešto u tome…

Hromoterapija, odnosno lečenje bojama, objašnjava da zelena boja deluje relaksirajuće, neopterećujuće, smirujuće i stimulišuće na ljude. Tako sam ja uniformisala svoj životni prostor u razne nijanse zelene – od tepiha, zavesa, prekrivača, tanjira, jastučića i drugih detalja koji me okružuju,  koji mi pružaju osećaj topline. Takva atmosfera nadahnjuje moj stvaralački rad i potkrepljuje kreativnost. Sem toga, uliva mi izveznu dozu optimizma.

Biću veoma srećna ukoliko barem nekoga od vas navedem na razmišljanje o temama: ko smo, šta smo, kako se hranimo, zapostavljamo li svoja čula, koliko redovno vežbamo duh i telo, kakva nam je higijena, trudimo li se da mislimo pozitivno,  koliko je važno imati svest o očuvanju prirode, koja je glavni izvor kiseonika i osnova našeg života, brinemo li o starijima, nemoćnima i svojim bližnjima, negujemo li prijateljstva, koliko često izgovorimo “volim te” i “hvala”, a koliko često to zaista i mislimo?

Za početak bi bilo sjajno da barem čuvamo ono što imamo u svakom smislu te reči (priroda, zdravlje, ljudi koje volimo… ), a boje u koje ćete obojiti vaš svet odaberite sami.  🙂

U gotovo jednom celom punoletstvu bavljenja ovim poslom mogu slobodno reći da sam veoma dobro ispekla svoj zanat, u priličnoj meri izučila psihologiju ljudi, ali i doživela puno interesantnih stvari.

Radeći pretežno sa kolegama, među kojima sam vrlo često bila i jedina predstavnica ženskog roda, već sam navikla da nam se ljudi obraćaju u muškom rodu. To i nije nikakvo čudo, ako uzmemo u obzir da je samo kod nas, u Srbiji i regionu, normalno i potpuno uobičajeno da se ženskom detetu obraćamo sa “sine”, kao i sa sestri ili drugarici sa “brate”. Tako, neretko zadovoljni slušaoci priđu i oduševljeno kažu “bravo, svaka vam čast, momci, super svirate!” 🙂 Pa meni ne preostaje ništa drugo, nego da uz osmeh zahvalim na komplimentu, zar ne? 🙂 Jednom prilikom mi je na svirci prišao jedan stariji gospodin, koji mi je oduševljeno rekao “dobro ti, sine, biješ u te tvoje bubnjeve”, gde sam pri tome svirala klavijature! 🙂

Kad sam već kod termina “brate”, među kafanskim svetom popularne su i one čuvene narudžbine “Bratee, može nešto od Džeja?”, kao i ona “Bratee, ispoštuj me”:) Čini mi se da pored toga što je jedan od problema današnjice oskudan i sveden vokabular, mnogima nekako baš te uzrečice ulivaju izvestan osećaj bliskosti sa sagovornikom, ali i daju preteranu slobodu u obraćanju…

Međutim, nije jedini rečnik koji je tu sporan, već i sam stav, gde ljudi često ne prave nikakvu razliku u ophođenju prema jednoj devojci, ženi, gospođi ili ophođenju između dva muškarca. Izgleda da smo i tu potpuno ravnopravni, samo još i fizički da odmerimo snage i onda smo egal…

Sećam se jedne zanimljive scene na tu temu, još iz studentskih dana. Svirala sam u tajlandskom restoranu Bankok u Zemunu, gde se insistiralo na finoj domaćoj i stranoj zabavnoj muzici. Međutim, u jedno doba pojavila se neka grupica omladinaca koji su baš bili raspoloženi za narodnjake. Kada je gazda dao zeleno svetlo za onu drugu dimenziju muzičkog doživljaja, tri lika iz iste ekipe, vidno pripita, posle izvesnog vremena traže da sviram tri različite pesme u isto vreme. Nema tu čekanja, jer nema se danas ni vremena, ni strpljenja, nego svi hoće sve sad i odmah!

Pokušavah ja da balansiram nekako, k’o velim, redom ću, kako su mi i tražili, ali eto ti u jednom momentu jednog okuraženog omladinca pod izvesnom dozom gasa, koji me zapahnu smradom piva i reče: ” ‘Oćeš bre, brate, ti da sviraš sad nešto od Šabana, ili ćeš malo da plivaš ovde po Dunavu?”  Naravno, izbalansiram ja tenziju uz osmeh i kažem “Naravno, nema problema, ništa se ti ne sekiraj, evo, ide odmah”.

Eh, da, sreća moja, pogodih ga pravom pesmom, i to onom najskupljom, pa ga nekako odobrovoljih i smekšah, inače… ko zna…

Izgleda da su tu ravnopravnost između polova mnogi pogrešno shvatili… 🙂

 

Da li ste primetili da je danas sve manje ljudi koji se smeju i osmehuju?

Gotovo na svakom koraku nailazimo na gomilu mrzovoljnih ljudi koji pre podne mrze sebe, a popodne čitav svet… Izgleda da ne shvataju da svojom negativnošću otežavaju život i sebi i drugima. Znam, dobar izgovor zlata vredi, te se uvek može naći neko opravdanje za takvo ponašanje. Ako tome još dodamo netolerantnost koja uzima sve više maha, možemo i sami videti kako lagano šetamo ivicom propasti. Ali jedno ne mogu da razumem – mnogim ljudima koji rade u okviru bezbroj uslužnih delatnosti izgleda jako teško pada da se svakoj mušteriji obrate uz osmeh, kao da vuku lađu. Ne shvataju da je to u opisu njihovog posla, kao i to da bi uz osmeh život bio lepši, a dan ispunjeniji. Ne shvataju da je osmeh besplatan i da ga bezrezervno i nesebično slobodno možemo darivati. Dakle, nema nus pojava, ne brinite, a to što ćete možda nekima delovati čudno, samo vam može izmamiti još jedan dodatni osmeh na licu 🙂

U ova krizna i teška vremena u kojima se brzo živi, a teško opstaje, bojim se da su mnogi zaboravili šta znači pomoći drugome i imati razumevanja i saosećajnosti za drugog. Tako bi saosećajnost i humanost ujedno bili i najteži životni ispiti.

Sećam se kada sam kao brucoš Muzičke akademije po prvi put koračala beogradskim asfaltom, kako sam svakom prosjaku ostavljala novac, tako da je malo falilo da bankrotiram!

Znam takođe da su me zbog toga mnogi drugari ismevali da sam naivna i glupa, jer postoji puno “lažnih prosjaka”, ali ja nikada zbog toga nisam zažalila. Kao što reče Vladeta Jerotić – da bi se krug dobrote širio, potrebno je da taj neko kome smo nešto pružili, pomogne nekoj drugoj osobi. Međutim, ako ja nešto pružim vama, a vi meni, time smo zatvorili taj krug, bez mogućnosti daljeg širenja kruga dobrote.

Naravno, za neke stvari koje deluju lake i dostupne potrebno je mnogo odricanja, zato ništa i nikog ne shvatajte olako.

Mislim da razumevanje tuđih muka i saosećajnost moraju da dođu vaspitanjem,  počevši od onih najbanalnijih stvari – učenjem deteta da deli igračke, hranu sa drugom decom, kao i da je ključno pojasniti mu kolika je radost davanja i pružanja.

Kad već pomenuh studentske dane, setih se jedne smešne situacije – dolazi mi kolega sa fakulteta, čavrljamo uz kaficu i prijede nam se nešto slatko, a nemamo para – skoro pa totalno švorc… Počinjemo sa skupljanjem siće, obijanjem kasice prasice, i iznalaženjem dinarčića iz svih budžaka i džepova. Na kraju skupismo sumu za koju možemo kupiti naš omiljeni keks “Domaćica”, ali sestra i ja ni za živu glavu nećemo da idemo u Centroprom, gde nas sve kasirke vrlo dobro znaju, jer nas je “blam”, tako da uvaljujemo drugu siću, uredno spakovanu u kesicu za zamrzivač, šaljući ga u kupovinu…  Ne mogu da zaboravim tu radost, deljenje onog malo što imamo, uživanje u malim stvarima, ali i uživanje u zajedničkim temama i idealima… Verujte, čak i dok pišem ove redove, ne silazi mi osmeh sa lica, zbog neke čudne razneženosti, komike i evociranja slatkih uspomena na jedno vreme koje je već davna prošlost.

Danas, iz ovog ugla, shvatam koliko smo ranije svi sa mnogo manje bili srećniji i zadovoljniji. Koliko je nekad bilo normalno pozajmiti šoljicu kafe, šećera ili ulja od komšije, a koliko smo danas otuđeni, okrenuti sebi, zaljubljeni u sebe (što pokazuje i manija za pravljenjem bezbroj svakodnevnih selfija), preokupirani svojim problemima, kao da ih niko drugi nema! I dalje ne shvatamo da je svako vreme teško na svoj način, samo što se u njemu menjaju likovi i uloge. Ni našim roditeljima nije bilo lako, kao ni ostalim našim precima.

Uvek mi je na pameti moj nastavnik srpskog jezika, koji nam je govorio da su osobine koje su se najviše cenile kod ljudi bile “čojstvo i junaštvo”. Razumljivo, vremena su se promenila, ne očekujem da se od tada ništa nije promenilo, ali bi barem to “čojstvo”, odnosno ljudskost i čovečnost, trebalo da ima neku progresiju kroz vekove. Nekada su ljudska reč i obećanje bili jači i vredniji od bilo kakvog overenog ugovora na listu papira! Ne kažem da nije teško u velikom svetu prevaranata i lažljivaca opstati i graditi svoj svet na visoko moralnim vrednostima, ali sam sigurna da se svako može bar potruditi. Teško je u svetu koristoljublja naići na iskrenost i bezuslovnu ljubav, ali ne i nemoguće.

Shvatam da je svakome svoja muka najteža, ali molim vas, OSMEH JE BESPLATAN, zar ne? Zašto svako čekanje na šalteru mora da podrazumeva nervozu i mnogobrojne neprijatnosti, zašto je toliko teško nekome pridržati vrata, a ne zalupiti mu ih ispred nosa, zašto ne možemo u saobraćaju da izbrojimo do tri, pa onda da trubimo? Zašto se traženje parking mesta polako pretvara u pakleni obračun i noćnu moru? Istina, današnji čovek trpi velike pritiske sa raznih strana, ali ako sam sebi ne pomogne, niko neće.

Zapitajte se kad ste se poslednji put osmehnuli radniku u prodavnici ili u nekoj drugoj ustanovi, ili kako ste se osećali kada se prema vama neki službenik ili običan prolaznik ljubazno i uz osmeh obratio. Počnite od malih stvari, ne bacajte višak hrane, već je okačite lepo upakovanu da se može iskoristiti, ako ne želite da je pojedete, ne prljajte životnu sredinu, jer je ona jedina koju imamo, trebaće ona i drugima, a vratiće nam se mnogostruko više ukoliko povedemo malo računa. Ne bacajte smeće mimo kanti i mesta predviđenih za otpad, smejte se, budite pozitivni i učinite bar jednom godišnje neko dobro delo. Kupite čestitku za pomoć nekome, pošaljite SMS u humanitarne svrhe, sigurna sam da ćete se osećati ispunjenije, vrednije, korisnije. Videćete, vaš život će poprimiti potpuno nove dimenzije! 🙂

I na kraju, mislite koliko će nam svima biti lepše, bolje, ako živimo život sa malo dobre volje. Postanite svesni sebe i svoje okoline tako što ćete izvući uvek samo ono najbolje da biste bili srećni, a negativne situacije potisnite u zaborav, jer nisu vredne  ni pomena…

Ukoliko ste dobro razmislili na ovu temu i pokušali bar deo toga da primenite, onda ste jedan od onih koji ovaj naš svet čine lepšim. Nasmešite se, neka radost vašeg srca zaiskri u vašim očima, jer – osmeh je besplatan 🙂

Pričala sam već o vođenju rata u mojoj kući oko nekih segmenata ishrane, štetnosti duvanskog dima i toga da sam u porodici od malena “izrod” i manjinski vlasnik prava na svež vazduh. Pa kad sam već kod toga, zaboravih da kažem koliko je disanje važno i koliko ga većina ljudi nije ni svesna, sve dok ih neko ne uhvati za vrat ili im zagadi ono malo kiseonika koji udišu. To je radnja koju smo nesvesno usvojili odmah po rođenju i kojoj uopše ne pridajemo dovoljno značaja!

Kao profesionalni pevač, prvo i osnovno što sam morala da naučim je upravo pravilno disanje i korišćenje meha mog glasovnog instrumenta, odnosno stomaka i dijafragme. Isti je princip disanja i kod ljudi koji sviraju neki duvački instrument. Međutim, pevači koriste naravno i svoje glasnice, u narodu poznate kao “glasne žice”. I za početak želim da vas pitam, da li znate koliko glasnih žica ima čovek?

Verovatno će se mnogi iznenaditi kada saznaju da svaki čovek ima samo dve glasnice, iliti glasne žice, čijim istezanjem – zatezanjem i opuštanjem, uz posredno strujanje vazduha nastaje ton. Interesantno je da se ljudski glas smatra najsavršenijim instrumentom iako ima mnogo manji tonski opseg od velikog broja instrumenata. Međutim, upravo taj dah i vazduh daju mu nebrojeni niz kombinacija koje ga čine tako osobenim.

Nego, da se vratim na disanje, bez kojeg život ne bi bio moguć. S obzirom da sam pročitala niz knjiga vezanih upravo za ovu temu, mogu vam reći da bi trebalo da upamtite ove dve činjenice: Disanje = Život i Disanje = Zdravlje.

Prvu činjenicu neću objašnjavati jer smo je, manje – više, svi svesni, tako da želim da istaknem zašto kažem da je disanje jednako kao i zdravlje. Kada bismo svi pokušali da budemo svesni svog disanja tako što ćemo duboko udahnuti vazduh, zadržati dah 3-5 sekundi, a potom što sporijim i uravnoteženim ritmom izdisati taj vazduh, a potom opet zadržati dah 3-5 sekundi, pa tek onda udahnuti novi vazduh, shvatili bismo da to baš i nije tako lagano… Disanje bi trebalo da bude abdominalno, odnosno stomačno, tako da vaš stomak prilikom te radnje izgleda kao naduvan i izduvan balon. Probajte i sami da uspostavite neki sopstveni ritam disanja koje će trajati samo 10 minuta dnevno i sigurna sam da će vas to u početku zamarati kao da ste trčali.

Međutim, šta je poenta ove moje priče, za koju će mnogi od vas (među kojima je prva moja sestra) reći da je dosadna?

Takvim uravnoteženim disanjem povećavamo svoj prirodni imunitet i uravnotežujemo svoju unutrašnjost. Znam, lakše je pričati, nego raditi, lakše je popiti bilo koju kapsulu za jačanje imuniteta, nego osnažiti sopstveni imunitet jednom prostom radnjom, koja se čini dosadnom. Ko bude istrajan u svojoj nameri, uvideće koliko će mu ove naizgled bezazlene stvari doneti dobrobiti – a ja sam sigurna da ćete biti smireniji i manje prehlađeni u najmanju ruku, jer nema tog leka koji može zameniti snagu i otpornost samog organizma.Zato, budite zdravi i živite punim plućima!

Još kao petogodišnje dete izrazila sam svojevoljno želju da mi roditelji kupe harmoniku, a već kao đak prvak znala sam da će muzika biti moj životni saputnik.

Kao osnovac maštala sam o festivalu San Remo i Evroviziji kao mom životnom snu.

Po prirodi sam bila jako živo i nemirno dete koje je mnogo stvari zanimalo. Odrasla sam u patrijarhalnoj porodici koja je negovala porodične i ljudske vrednosti, sa puno ljubavi i pažnje. Pored muzike, bavila sam se raznim sportovima (karate, gimnastika, fudbal – kao omiljeni i košarka-kao nedostižni sport zbog niskog rasta). Od 8. godine života počinjem sa pisanjem dečje poezije, a kasnije i komponovanjem raznih melodija.

S obzirom da sam odrasla na selu (Roćevići), kao dete seoskih učitelja koji su se često selili, putovala sam gotovo svakoga dana u grad (Kraljevo) na časove muzike, hora i karatea u početku, sve dok se nisam isključivo opredelila za muziku.

Imala sam sedam godina kada sam izrazila želju da upisem muzičku školu, međutim, u to vreme su primali decu tek od osme godine. U međuvremenu smo se preseljavali iz zapadne Bosne u tatin zavičaj-Roćeviće kod Kraljeva, pa tako i ne upisujem na vreme muzičku školu. Zbog jedne godine zakašnjenja upisujem privatnu nižu muzičku školu Amadeus, zbog koje su moji roditelji mnogo žrtve podneli u ona krizna vremena devedesetih godina (kada je mamina učiteljska plata bila 2,5 marke, a moja školarina 10 maraka, da ne pominjem koliko su instrumenti bili skuplji i nedostupniji nego danas).

Veliki sam zaljubljenik u prirodu i ona mi predstavlja nepresušni izvor inspiracije i pozitivne energije. Još kao dete dosta vremena sam provodila sa bakom u bašti sadeći povrće, a omiljena aktivnost bila mi je cepanje drva. Nije šala, iako svi misle da jeste, ali to se pretvorilo u vid prirodne teretane, koja mi je pričinjavala neko neobično zadovoljstvo (pražnjenje negativne energije i suočenje sa sopstvenim mislima).

Onda nije ni čudo što sam oduvek bila tatin sin. 🙂

Obično svi postavljaju pitanje “Da li ti se neko u porodici bavio muzikom?”, a na to pitanje mogu samo reći da su mi roditelji kao učitelji imali obavezan instrument u učiteljskoj školi, pa imaju neko predznanje, iz priče saznajem da mi je pradeda po očevoj liniji bio seoski violinista, ali ja sam u celoj familiji prvi školovani i profesionalni muzičar.

Drago mi je da sam odrasla na dobroj muzici, u čemu najveću zaslugu ima moja majka, koja je još od mladosti slušala kvalitetnu muziku.

Još kao srednjoškolka počela sam da sviram po raznim kafićima, u početku samo zabavnu muziku, a kasnije i sve ostalo… S obzirom da sam bila jako dobar đak (tačnije đak generacije), roditelji mi nisu branili da se bavim ovim poslom, jer su imali puno poverenje u mene. U to vreme bila sam i stalni člana KUD-a Železničar u Kraljevu, pa sam tako, svirajući gitaru, poprilično putovala.

Oduvek sam volela dinamičan život, pun obaveza, kada mi je sve vremenski natempirano tako da samo stižem da jedem i spavam. To je ono što me pokreće i što mi uliva još veću energiju i entuzijazam.

Tako sam  jedno vreme, studirala u Beogradu, a svirala svuda po Srbiji, čak i radnim danima! To će najbolje razumeti ljudi koji su studirali Muzičku akademiju i koji znaju da na predavanjima čovek mora biti konstantno aktivan i pisati uredno domaće zadatke, tako da nema prostora dremanju u poslednjim redovima amfiteatra…

Vremenom sam shvatila da je moj hobi već odavno zašao u sferu profesije, onog momenta kada sam izgubila oca, na drugoj godini studija Fakulteta muzičke umetnosti.

Bila je to borba sa samom sobom, s obzirom na profesiju kojom se bavim, ali i žestoka borba za opstankom. U to vreme, majka mi je još uvek radila kao učiteljica u školi, a sestra i ja smo bile tek na polovini studija.

Nismo stanovale u domu, jer sam morala da vežbam klavir i pevanje svakodnevno, tako da je trebalo podmiriti troškove našeg studiranja i života u Beogradu.

Međutim, shvatila sam sve ovo kao jedan veliki životni ispit, gledajući sve to sa vedrije strane… dakle, velika je sreća što sam imala zanat u rukama, od koga sam mogla da živim. Doduše, nikada se nisam libila nikakvog poštenog posla, volim da radim, jer se tako osećam zadovoljno, a fizički rad mi pomaže da iz sebe izbacim negativnu energiju.

Mnogi ljudi pitaju da li su moje pesme autobiografske, na šta ja uvek odgovaram da nisu. Mada, u samom nazivu albuma “Neuništiva” ima mnogo simbolike…

I samo izdavanje albuma je bilo jako naporno, mukotrpno i gotovo neizvodljivo – pored toga što sam sama napisala muziku i tekst za sve pesme, učestvovala u izradi aranžmana, pevala prateće vokale, bila sam scenarista, stilista, scenograf i učesnik spota za naslovnu numeru.

– Naravno, najveći biser sa snimanja spota bio je snimanje jednog kadra na kiši, koje u to doba danima nije bilo ni u najavi. Morala sam da osmislim veštačku kišu, pa sam angažovala jednu auto-perionicu da me poliva ledenom vodom na svega 10 stepeni Celzijusa… sreća pa nisam zaradila upalu pluća.

Sve u svemu, još uvek čvrsto verujem u svoje snove i sigurna sam da će se obistiniti, jer muzika je moj život. Zato ne prestajem da sanjam, ali i da se svakodnevno trudim.

Za sebe mogu čvrsto reći da sam srećna osoba, jer sam okružena porodicom i prijateljima koji me vole i podržavaju. Takođe, jako sam uporna i dosledna u svojim odlukama i postupcima, a hvala Bogu, kao što su mi roditelji oduvek govorili, znanje mi niko ne može oduzeti. Sve ostalo je u Božjim rukama…

Koliko je bilo teško snimiti svoj prvi autorski CD, verujte, samo ja znam…Prvo što vas izdavači pitaju je: “Ko su autori pesama?”, a kada im kažete da ste sve sami radili kreću da odmahuju glavom i već vidite kako vas olako shvataju, gledajući vas sa nevericom da ste u stanju sve sami da radite.

– Kucala sam na stotine vrata, na stotina mejlova sam poslala, a na kraju svega dobila samo jedan jedini odgovor. I to sasvim slučajno! Taj odgovor je bio od tadašnjeg direktora PGP-a, koji je video da imamo “zajedničke prijatelje” na fejsu, pa slučajno pomislio da se poznajemo. Tako mi je dao šansu za razgovor i preslušavanje audio materijala. Na kraju razgovora konstatovao je – “ipak se mi, Biljo, ne poznajemo, je l’ da?”, na šta sam ja odgovorila – pa naravno da se ne poznajemo, ali znam da je ovaj način bio jedina moja šansa da mi pružite priliku da se upoznamo. Posle nekoliko sastanaka i preslušavanja CD je prošao u selekciju za PGP-ovo izdanje. To je bilo bukvalno mešanje sna i jave, imajući u vidu put koji sam prevalila do ovog momenta – pisanje i komponovanje pesama, snimanje materijala, sati i sati provedeni u studiju, fotografisanje u studiju, pravljenje omota za CD i kompletne pripreme za štampu po zadatim standardima i parametrima, i na kraju toliko dostojanstvenih i učtivih pisama bez odgovora, molbi,  da bi taj album konačno ugledao svetlost dana! Ali, ostvarenje mog životnog sna bio je samo početak mukotrpnog posla…

Potpisala sam ugovor obavezujući se da otkupim jedan deo tiraža o svom trošku, a moja izdavačka kuća obavezala se ugovorom na promociju albuma, koja se nikada nije desila…

Usledilo je pisanje scenarija za snimanje spota naslovnice albuma “Neuništiva”. Kao što se ništa na svetu ne dešava slučajno, tako i naziv mog albuma prvenca ne nosi ovaj naziv iz puke slučajnosti.  Toliko vetrova me je lomilo za mojih malo godina, ali me je samo još ojačalo. Zatim sam kao scenarista i režiser spota morala da obezbedim sva sredstva potrebna za snimanje: kameru, rasvetu, kran, prostor na više lokacija, šminkera, frizera, garderobu za mene i manekene, statiste, kao i dekoraciju za scenografiju… Naravno, sponzora nije bilo i jedini finansijer bila sam ja…

Najveći vrhunac poduhvata bio je smišljanje veštačke kiše na otvorenom, za šta mi je poslužila jedna auto perionica, koja je prskala vodu u vis, stvarajući veštački efekat kiše. Da budu još crnji jadi, morala sam stajati obučena i potpuno mokra na toj veštačkoj i hladnoj  kiši na temperaturi od svega 10 stepeni celzijusa. Kada je spot bio gotov i izmontiran, isplaćen u celosti, PGP je samo stavio svoj logo, onako široko, ali po standardu. Zatim je taj isti spot emitovan nekoliko puta na nacionalnoj televiziji i tu se promocija završila, bar donekle.

Zapravo, kada je trebalo da album bude u zenitu popularnosti i da krenem u promovisanje albuma širom Srbije, moj suprug doživljava tešku saobraćajnu nesreću u kojoj jedva preživljava posle duge i teške borbe, pukim slučajem i Božijom voljom. E, zapravo, tu je bio definitivni kraj promociji mog albuma u koji je toliko uloženo truda, rada i novca…

Jednostavno, dešava se mnogima da se nađu na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme. Ali ono što je meni simpatično jeste činjenica da me već godinama unazad baš prate tzv. “previranja”. Ili je smena direktora u pitanju ili smena urednika, tako da kad god baš meni nešto treba sada i odmah, obično se završava rečenicom – “Ej, sačekaj malo, izgleda da će ovog sad da smene, kuva se već neko vreme, sad je ludnica, niko nikog ne sme ništa da pita”. I tako, ja čekah od 2008. pa sve do ove 2016. godine kada sam rešila da preuzmem stvari u svoje ruke i ne odustajem od svojih zamisli. Tako pokrenuh sopstvenu izdavačku kuću za digitalnu distribuciju muzike po celom svetu pod nazivom “Bixymusic Record Label”. Pravo da vam kažem, dosadilo mi je da cvilim i molim i to za sopstveni novac. A nekako, ne ide mi ni to samohvaljenje od ruke, jer oduvek sam više volela da to prepustim drugima.

Moram priznati da se jos uvek pitam gde treba napraviti granicu između skromnosti i drskosti, kao i koliko je ispravno u današnje vreme biti skroman…

Svima je poznato koliko je danas bavljenje muzikom “skup sport”, pogotovo ako krećete od nule i sami sebi krčite put, korak po korak. Nekako, oduvek mi je najslađe bilo kad sve uradim sama, pa je valjda onda i logično da se koraci i stepenici ne mogu preskakati.

Ipak, kada se sve sabere i oduzme, čovek shvati da nikada ni jedan trud nije uzaludan, osim što po nepisanom pravilu mora da uči iz svojih grešaka!

I tada, kao i danas, trudila sam se da u svemu dam svoj maksimum i budem ponosna na ono što radim. Tako sam svesno eskivirala razne “nepristojne ponude” i potencijalne sponzore, zadajući sebi zadatak da sve sama sebi obezbedim i to isključivo od muzike i sopstvenog rada.

Za pojavljivanja na muzičkim festivalima imala sam uvek unikatne i jako skupe haljine,  koje definitivno nisam mogla kupiti od jedne svirke, ali već je poznato da pored dobre pesme u mom poslu je podjednako važan – dobar i efektan scenski nastup. Još od malih nogu vaspitavana sam da cenim kvalitet, tako da je estetika postala neraskidivi deo mene. Verovatno u tome ima udela i moj horoskopski znag vage, za koju je opštepoznato da su umetničke duše i estete po svojoj prirodi. Smatram da je sve važno, da se sve vrednuje tamo negde i da nikada ne treba olako shvatati stvari, pa čak i nešto u šta ste sto posto sigurni.

Posle dugog niza godina shvatam da nije tek tako rečeno da Gospod nikada pred nas ne stavlja zadatke koje ne možemo rešiti i teret koje ne možemo sami nositi na svojim leđima… Sve dođe na svoje kada se punti zbroje…

Ipak,  sve je stvar dobrog treninga, snage volje, izdržljivosti, upornosti i postavljanja jasnih ciljeva ka kojima ćemo se kretati. Shvatam danas, koliko sam jača i snažnija u odnosu na nekadašnjeg krhkog devojčurka, kako kaže i tekst jedne moje pesme – “Srce k’o čelik se prekalilo”…

Muke Tantalove uvek su dobra i poučna lekcija u životu, pod uslovom da iz njih izađete kao preživeli pobednik…

Velike su predrasude u svetu muzike, bar kada je uživo svirka u pitanju, po pitanju žena koje sviraju klavijature, jer je to ipak kod nas pretežno “muški posao”. Šalu na stranu, treba sve te skalamerije i tegliti, tako da je pored muzike zastupljeno dosta i vanmuzičkih elemenata, koji podrazumevaju težak fizički napor. Trebalo je da prođe niz godina rada i iskustva da bi kolege i publika počeli da cene napore jedne zaista vredne umetnice, koja prvenstveno voli svoje zanimanje. Mada, i danas mnogi sa nevericom prilaze, gledaju i proveravaju da li ja zaista sviram ili puštam već nešto nasnimljeno.  U eri matrica nije nikakvo čudo kada neki gost priđe i pita – “Imaš li ovu pesmu”? ili ” Je l’ možeš da mi pustiš … pesmu?!”

Mogu slobodno reći da sam jedna od  retkih predstavnica ženske populacije u Srbiji koja svira klavijature, a da mi je jedan od najvećih komplimenta kada mi kolege muzičari kada kažu da sviram “muški” (smeh). Dešavalo se da mi ljudi sklanjaju prste sa dirki, jer ne veruju da sviram, ali čak mi se jednom desilo da čovek sklanja mikrofon ispred mene misleći da je to plej bek! Kaže, “Ti ovo ne pevaš!” 🙂

Ipak, šalu na stranu, mnogima je već poznato koliko je potrebno vežbanja, upornosti, rada na svom obrazovanju i odricanja da bi se dostigao jedan visoko profesionalni nivo.

Zato je izuzetno važno da volimo posao kojim se bavimo, jer samo ta unutrašnja snaga je toliko velika da sruši sve prepreke i poteškoće koje nam životne situacije nameću. Takođe, smatram da je jako važno tzv. “pasivno vežbanje” muzike, odnosno slušanje raznolikih muzičkih žanrova. Sviranje je tek ona druga polovina i faza koja sledi nakon slušanja. Nebrojeno puta mi se desilo da odsviram nešto na nastupu što nikada nisam ni probala, samo zato što mi je urezano u moj unutrašnji sluh. Sve ostalo je samo koordinacija mozga i prstiju. Naravno, i unutrašnji sluh se izgrađuje i razvija.

Posle niza godina upornog rada, vežbanja, obrazovanja i iskustva koja mi je “dala kafana” mogu reći da to i jeste više “muški posao”, jer treba imati snage svirati, pevati, nositi na ledjima instrumente, gvozdene stalke i kablove u štiklama. Baš bih volela da vidim kako bi se muškarci, moje kolege, snašli sa tim u štiklama 🙂

Masu puta su se raznorazni kavaljeri koji su se nudili da pomognu pokajali već nakon tri koraka nošenja, jer naravno sve izgleda mnogo lakše kada to radi neko drugi.

Međutim, trebi imati snage nositi na leđima i raznorazne profile ljudi u raznoraznim stanjima svesti, izbalansirati razne situacije na elegantan način. E, to je sigurno još jedan fakultet mnogo vredniji od ovog zvaničnog koji imam!

Dragi moji, otkriću vam nekoliko tajni o sebi. Pre svega, u mojoj porodici svi su svesni trovači samih sebe i svoje okoline, tzv. pušači, osim mene. Pitate se sigurno kako se osećam kao ugrožena vrsta.

Još kao tinejdžer, imala sam izgrađen svoj stav i nikada nisam želela da se poistovetim sa većinom. Tako sam iz principa odbijala cigarete kada bi me bilo ko iz društva ponudio, jer nikada nisam želela da radim nešto protiv svoje volje, samo zato što je “in”. Mnogi su upravo iz tog razloga i postali pušači – da bi bili važni u društvu i osećali se zrelije, a tinejdžerske godine su za takve stvari najosetljivije.

Ja sam se uvek šalila na svoj račun govoreći da sam cigarete probala još u drugom razredu osnovne škole i da mi nije više interesantno ono što mi je već poznato. Tako sam i do danas uspela da odolim tom poroku, okrećući se ka sportu i zdravom načinu ishrane.

Dok moji ukućani svako jutro piju jutarnju kafu i sa užitkom pale jednu za drugom cigaretu, ja pijem toplu vodu sa medom i cimetom i radim vežbe istezanja u kombinaciji sa jogom. Tako ja i kada je oblačno i tmurno “pozdravljam sunce” svaki dan, kako bi moji ukućani rekli.

Pozdrav suncu je jedna od joga vežbi koja se sastoji od niza 12 različitih položaja tela u kombinaciji sa pravilnim disanjem.

Naravno, i kada odem na more, ili bilo gde što bi se moglo nazvati odmorom, moji jutarnji rituali ne izostaju i uvek su isti već godinama – vežbe za leđa i kičmu u krevetu, vežbe istezanja i snage, kao i neizostavna ovsena kaša ili neki sveže ceđeni šejk, sve više poznat kod nas kao “smuti” (znam da će neki odmah reći – smuti pa prospi!).

Takodje, vodimo tihi rat u kući i oko toga! – Da li takva hrana može da drži čoveka sitim i koliko on može biti fizički izdržljiv sa tim?

Pa, moram priznati da sam ja počela sa ovsenom kašom kao preddoručkom, koja je posle isvesnog vremena postala moj doručak. Ne može ništa odjednom,  niti na silu. Htela sam da svom telu obezbedim dovoljnu dnevnu količinu B vitamina i biljnih vlakana, a da moj organizam ne bude preopterećen. Znam, mnogima ću zvučati kao dosadni vanzemaljac, ali to su neke stvari koje su sve vidljivije na duge staze i posle duže vremena. Mic po mic, evo sada i moja majka, kao i moja sestra jedu taj isti doručak sa mnom, iako svako ima neko svoje opravdanje. Mama zbog probave, a seka voli kad dodam kokosovo ulje, pa joj to dodje kao lagana poslastica.

U svakom slučaju, upornost se uvek isplati, pa vam predlažem da pokušate i vi, lepo i postupno, prvo da ne izostavljate vaš doručak, a drugo, da uvek izdvojite 15 – 30 minuta dnevno samo za sebe. Sigurna sam da to možete! 🙂

Dok sam radila u školi kao profesor muzike svi su mi se čudili zašto ustajem u 5.55h svako jutro kad nastava počinje od 8h, a treba mi 7 minuta do škole. Ali, to je taman dovoljno vremena da odradim obe serije vežbi, doručkujem, našminkam se i stignem na posao bez kašnjenja. Trudim se da svako jutro pročitam nešto novo, pa makar to trajalo i samo pet minuta, nekada je to nekoliko novih stranih reči, ali ako imate kontinuitet, može to postati solidan vokabular. Probajte i sami, pa ćete videti koliko pet minuta dnevno može biti veliko 🙂

Istina je da me neki moji bliski prijatelji zovu “robot”.

To je zato što od kada znam za sebe ne znam šta je dosada i moj mozak tu reč uopšte ne doživljava kao nešto prirodno. Ja pak mislim da je ovaj život isuviše kratak, a mogućnosti da čovek ispuni svoje vreme je toliko mnogo da bi nam malo bilo i deset života, sa podužim životnim vekom.

Ja uvek imam nešto da radim, a trudim se da baš u svemu uživam, pa makar to bilo i usisavanje kuće! Tako mi ništa ne pada teško i uvek brže završim posao, nego kada bih sve to radila preko volje.

Moj životni moto je naelektrisanje pozitivnom energijom.

Neki bi možda rekli – lako je u dobru biti dobar, ali ja bih rekla, da je lepota u nama samima. Ubedite sebe da vam je lepo i tako će vam i biti. Nema nikakve veze ni sa materijalnim statusom, niti sa statusom u društvu. Bitna je samo polazna tačka od koje gledamo na svet u kome živimo. Čovek u ovom surovom svetu mora obojiti svoj život vedrinom i pozitivnošću. Tako privlači pozitivno naelektrisane čestice iz kosmosa. Probajte, sigurna sam da će vam se otvoriti neki novi vidici 🙂