29 Nov Biljana Obradović Bixy – iz riznice života

Još kao petogodišnje dete izrazila sam svojevoljno želju da mi roditelji kupe harmoniku, a već kao đak prvak znala sam da će muzika biti moj životni saputnik.
Kao osnovac maštala sam o festivalu San Remo i Evroviziji kao mom životnom snu.
Po prirodi sam bila jako živo i nemirno dete koje je mnogo stvari zanimalo. Odrasla sam u patrijarhalnoj porodici koja je negovala porodične i ljudske vrednosti, sa puno ljubavi i pažnje. Pored muzike, bavila sam se raznim sportovima (karate, gimnastika, fudbal – kao omiljeni i košarka-kao nedostižni sport zbog niskog rasta). Od 8. godine života počinjem sa pisanjem dečje poezije, a kasnije i komponovanjem raznih melodija.
S obzirom da sam odrasla na selu (Roćevići), kao dete seoskih učitelja koji su se često selili, putovala sam gotovo svakoga dana u grad (Kraljevo) na časove muzike, hora i karatea u početku, sve dok se nisam isključivo opredelila za muziku.
Imala sam sedam godina kada sam izrazila želju da upisem muzičku školu, međutim, u to vreme su primali decu tek od osme godine. U međuvremenu smo se preseljavali iz zapadne Bosne u tatin zavičaj-Roćeviće kod Kraljeva, pa tako i ne upisujem na vreme muzičku školu. Zbog jedne godine zakašnjenja upisujem privatnu nižu muzičku školu Amadeus, zbog koje su moji roditelji mnogo žrtve podneli u ona krizna vremena devedesetih godina (kada je mamina učiteljska plata bila 2,5 marke, a moja školarina 10 maraka, da ne pominjem koliko su instrumenti bili skuplji i nedostupniji nego danas).
Veliki sam zaljubljenik u prirodu i ona mi predstavlja nepresušni izvor inspiracije i pozitivne energije. Još kao dete dosta vremena sam provodila sa bakom u bašti sadeći povrće, a omiljena aktivnost bila mi je cepanje drva. Nije šala, iako svi misle da jeste, ali to se pretvorilo u vid prirodne teretane, koja mi je pričinjavala neko neobično zadovoljstvo (pražnjenje negativne energije i suočenje sa sopstvenim mislima).
Onda nije ni čudo što sam oduvek bila tatin sin. 🙂
Obično svi postavljaju pitanje “Da li ti se neko u porodici bavio muzikom?”, a na to pitanje mogu samo reći da su mi roditelji kao učitelji imali obavezan instrument u učiteljskoj školi, pa imaju neko predznanje, iz priče saznajem da mi je pradeda po očevoj liniji bio seoski violinista, ali ja sam u celoj familiji prvi školovani i profesionalni muzičar.
Drago mi je da sam odrasla na dobroj muzici, u čemu najveću zaslugu ima moja majka, koja je još od mladosti slušala kvalitetnu muziku.
Još kao srednjoškolka počela sam da sviram po raznim kafićima, u početku samo zabavnu muziku, a kasnije i sve ostalo… S obzirom da sam bila jako dobar đak (tačnije đak generacije), roditelji mi nisu branili da se bavim ovim poslom, jer su imali puno poverenje u mene. U to vreme bila sam i stalni člana KUD-a Železničar u Kraljevu, pa sam tako, svirajući gitaru, poprilično putovala.
Oduvek sam volela dinamičan život, pun obaveza, kada mi je sve vremenski natempirano tako da samo stižem da jedem i spavam. To je ono što me pokreće i što mi uliva još veću energiju i entuzijazam.
Tako sam  jedno vreme, studirala u Beogradu, a svirala svuda po Srbiji, čak i radnim danima! To će najbolje razumeti ljudi koji su studirali Muzičku akademiju i koji znaju da na predavanjima čovek mora biti konstantno aktivan i pisati uredno domaće zadatke, tako da nema prostora dremanju u poslednjim redovima amfiteatra…
Vremenom sam shvatila da je moj hobi već odavno zašao u sferu profesije, onog momenta kada sam izgubila oca, na drugoj godini studija Fakulteta muzičke umetnosti.
Bila je to borba sa samom sobom, s obzirom na profesiju kojom se bavim, ali i žestoka borba za opstankom. U to vreme, majka mi je još uvek radila kao učiteljica u školi, a sestra i ja smo bile tek na polovini studija.
Nismo stanovale u domu, jer sam morala da vežbam klavir i pevanje svakodnevno, tako da je trebalo podmiriti troškove našeg studiranja i života u Beogradu.
Međutim, shvatila sam sve ovo kao jedan veliki životni ispit, gledajući sve to sa vedrije strane… dakle, velika je sreća što sam imala zanat u rukama, od koga sam mogla da živim. Doduše, nikada se nisam libila nikakvog poštenog posla, volim da radim, jer se tako osećam zadovoljno, a fizički rad mi pomaže da iz sebe izbacim negativnu energiju.
Mnogi ljudi pitaju da li su moje pesme autobiografske, na šta ja uvek odgovaram da nisu. Mada, u samom nazivu albuma “Neuništiva” ima mnogo simbolike…
I samo izdavanje albuma je bilo jako naporno, mukotrpno i gotovo neizvodljivo – pored toga što sam sama napisala muziku i tekst za sve pesme, učestvovala u izradi aranžmana, pevala prateće vokale, bila sam scenarista, stilista, scenograf i učesnik spota za naslovnu numeru.
– Naravno, najveći biser sa snimanja spota bio je snimanje jednog kadra na kiši, koje u to doba danima nije bilo ni u najavi. Morala sam da osmislim veštačku kišu, pa sam angažovala jednu auto-perionicu da me poliva ledenom vodom na svega 10 stepeni Celzijusa… sreća pa nisam zaradila upalu pluća.
Sve u svemu, još uvek čvrsto verujem u svoje snove i sigurna sam da će se obistiniti, jer muzika je moj život. Zato ne prestajem da sanjam, ali i da se svakodnevno trudim.
Za sebe mogu čvrsto reći da sam srećna osoba, jer sam okružena porodicom i prijateljima koji me vole i podržavaju. Takođe, jako sam uporna i dosledna u svojim odlukama i postupcima, a hvala Bogu, kao što su mi roditelji oduvek govorili, znanje mi niko ne može oduzeti. Sve ostalo je u Božjim rukama…